ZAŠTO NAS NAJBLIŽI OSUĐUJU?

Ono uglavnom najteže u postizanju bilo kakvog uspeha i ostvarenja upravo je osuđivanje najbližih. Verovatno je tako svuda u svetu, ali reći ću, posebno na Balkanu, da nam bližnji vazda sole pamet. Vazda nas savetuju, a da ne tražimo savet, i vazda upiru prstom u nas i sve što smo stvorili, čim uradimo nešto što im lično ne odgovara. Ti najbliži se podrazumevaju kao porodica, jer od prijatelja možemo lako otići, bez obaveza i moranja. Ali kako od porodice pobeći? Kako se ograditi od njihovog mišljenja? Da li pobeći? Kako da mišljenje porodice više ne utiče na nas?

Sve što nas čini da se osećamo loše nije vredno nas i naše energije.

Na Balkanu nas, od malih nogu, uče da je porodica najvažnija, da smo rođeni kako bismo pomagali porodici i sada, a i kada budu u starim danima, i da postojimo jer im trebamo. I pre nego što nas naprave, žele da nas naprave jer ne žele da umru sami, zapravo jer im nešto treba od nas. A onda kada se rodimo, uče nas da ih pomno slušamo čitav život i da im isti čitav život trebamo služiti na neki način. Mi se već rodimo krivi, sa obavezama i u startu osuđeni, a kamoli onda ako slučajno poželimo nešto drugačije.

Počeću od sebe. Obzirom da nam je od malih nogu usađeno da mišljenje porodice jako znači, teško je da njihove uvrede ne utiču na nas, a pogotovo našu podsvest, ma koliko se mi trudili. Možemo naučiti vrednovati sebe i udaljiti se od njihovog mišljenja udaljavanjem od njih. To je naravno, iz mog ugla posmatranja i iskustva. Iz nečijeg drugog ugla sigurno postoji i drugi način, no ja ću pisati o svom, onom kojim sam sebi pomogla.

Kada sam se privatno sukobljavala sa majkom, sestrom, ocem, prijateljima i daljom porodicom, prvo je bio uperen prst u moj privatni rad. Rad sa ljudima, pisanje knjiga, slikanje slika.

Evo čestih rečenica koje su mi upućivali… „Kako to da ti koja pišeš knjige i pomažeš ljudima, ne razumeš ovo i imaš toliki ego?“ ; „Sve to što pišeš je samo teorija, ti to ništa ne primenjuješ.“ ; „Džaba ti sve to što radiš, čitaš, pišeš i pričaš.“

I pitala sam se, zašto oduvek imaju potrebu da nipodištavaju moj privatni rad, ako se raspravljamo o temama koje nemaju veze sa mojim privatnim radom? Čemu potreba da se sve što sam stvorila pljune, iako to što radim nije tema svađe i rasprave sa njima? Došla sam do jednostavnog zaključka: bes, ljubomora, nezadovoljstvo i gordost.

Iako su mi to najbliži, koji mi naravno uvek žele najbolje, veoma često ipak žele da me povrede. Postavila sam sebe u njihovu situaciju. Ako se, na primer, svađam sa sestrom oko njenog psa, zašto bih joj govorila kako sve što radi u životu nema smisla? Zašto bih joj rekla da slike koje ona slika ništa ne vrede i da džaba imaju poruku mira kada ona uopšte ne živi mir? Zašto bih osuđivala sve što ona radi i čime se bavi u svađi oko psa, koja nema veze sa njenim radom?

Pa, ne bih to uradila, jer sam sama zadovoljna sa svojim i nemam potrebu da je na taj način vređam. Ona bi to meni uradila i govorila samo ako želi da me povredi, jer zna koliko mi sve što privatno radim znači. Čitav život se suočavam sa osudama porodice na konto onog čime se bavim, šta sam obukla, kako izgledam, i kako razmišljam.

Kada sam se bavila baletom govorili su mi kako taj ples izgleda kao neka sekta i kako od toga nema hleba. Kada sam imala zelenu kosu govorili su mi da sam frik i da samo privlačim pažnju na sebe. Kada sam imala „normalnu“ braon kosu, govorili su mi da sam nafurana. Kada sam otišla na Bali, govorili su mi da sam sebična, jer sam njima ostavila da brinu o starijim članovima porodice. Kada sam napisala knjigu govorili su da je džaba sve što pišem kada ništa od toga ne živim. Kada sam počela da radim seanse sa ljudima govorili su mi da ih ne mogu raditi ako nisam obučena i školovana za njih.

Dokle više sa osuđivanjem? Do kojih to granica ide? Da li ima kraja? Nema, njima nikad nećemo biti dovoljno dobri, jer su oni sami duboko nesrećni ljudi, ma koliko nam dragi bili. Ljudi koji su kupili moju knjigu, bili su oduševljeni njom, ljudi koji su došli kod mene na seansu, takođe su bili oduševljeni njom. Ja sam bila srećna, i danas jesam srećna sa svim što radim. Ako dobijam potvrdu od prvenstveno sopstvene intuicije da je ono što radim ispravno, a onda i od ljudi koji dolaze kod mene, prate moj rad i kupuju moje knjige, zašto bih slušala one koji me osuđuju?

Ma koliko nam oni govorili da nam sve govore iz najbolje namere, ne govore tako. Nikad ni jedan ispunjen čovek nije rekao da moj rad ne vredi. Nikad ni jedan ispunjen i srećan čovek nije osudio i uopšte komentarisao moj rad ako mu nisam lično tražila komentar. Nikad ni jedan ispunjen, srećan i zadovoljan čovek nije upirao prstom u mene, jer za tim nema potrebu, upravo jer je sam ispunjen, srećan i zadovoljan. I nikad nije rekao da sam u pravu ili da nisam u pravu, jer ga to ne interesuje i jer zna da smo svi mi u pravu u svojim istinama, na konto svojih ličnih iskustava. Takav čovek mi jedino može dati ljubav i podršku, a samim tim ću sama nastaviti da radim na sebi i sama ću uočiti svoje greške, kada za to budem spremna i kada za to bude vreme.

Da, ono kako se ograđujemo od mišljenja porodice, koja nam je važna, je udaljavanjem od njih. Kada sam bila na Baliju, daleko od najbližih, procvetala sam. Prodisala, preporodila se, napisala knjigu, uopšte shvatila da imam talenat za pisanje i verovala da je mogu napisati, počela da slikam na platnu, vratila se sebi. Da sam ostala uz njih, sigurna sam da je ne bih napisala, jer bih uz njihove komentare sama za sebe mislila da ništa ne vredim. Činjenica je da sve što oni kažu nama znači, i hteli mi to ili nehteli, sve što kažu nam ostaje u podsvesti.

Kada sam otišla od njih, kada sam se potpuno udaljila od svakodnevnih kritika, prigovora i negativnih komentara, shvatila sam da vredim. I da moje knjige i tekstovi vrede. I da moje slike vrede. I da od umetnosti mogu živeti. I da mogu živeti srećna. I da postoji ljubav. I da ne moram nikog dvoriti. I da nisam ni za šta kriva. I da imam talenta. I da mogu pomagati drugima. I da ne moram živeti onako kako porodica kaže. I da nisam loša, ako odlučim da živim drugačije. I da nisam sebična ako odem da živim tamo gde sam ja najsrećnija. I da nisam rođena nikom da udovoljavam i pomažem. I da ne moram ništa. I da mogu sve. I da sve što jesam vredi.

I shvatila sam da sam im zahvalna što mi baš nikad nisu pružili podršku, jer sam je zbog toga pružila sama sebi. I ja i dalje volim i poštujem svoju porodicu, ali daleko više volim i poštujem sebe. I danas, kada me krenu osuđivati, povučem se, jer posle nekog vremena shvate da to ne smeju raditi, jer ako nastave, skroz će me izgubiti. I danas tako pravim mir.

Kako se udaljim, više poštujem sebe i sve me manje dotiče njihovo mišljenje, kakvo god ono bilo. Kako se udaljim, sve manje osećaju da uopšte mogu komentarisati moj život, jer su sve manje deo njega. Kako se udaljim, ponovo dišem. I to je u redu, jer kako se udaljim, pa ponovo vratim, više poštuju i cene moje pristutvo.

Jedino kada volim sebe, mogu voleti i njih. Jedino kada se okrenem sebi ih mogu razumeti. Jedino kada sam u miru uočavam svoje mane. Jedino kada odem, mogu im oprostiti, jer ću oprostiti i sebi. I zato je u redu. I zato kada ih vidim, gledam ih srećna i zaista ih volim, jer vreme koje onda provedemo zajedno, zaista je kvalitetno. Više nije toksično, više me ne uništava i više me ne osporava. Srećno je, kvalitetno, pravo i iskreno.

Ako želim iskreno da ih volim, moram prvo iskreno voleti sebe. A da bih iskreno zavolela sebe, moram biti u miru, moram pružiti sebi razumevanje i ljubav, i to ne ide u njihovoj negativnosti. Ako želim iskreno da ih razumem, moram poštovati i vrednovati sebe. Ako želim iskreno da im oprostim, moram toliko verovati u sebe da ih u potpunosti shvatim i da njihovi komentari više uopšte ne utiču na mene.

Menjamo se na bolje i rastemo u ljubavi, sreći i miru. Ne u haosu i nipodištavanju. Ali se takođe menjamo zbog haosa.

Zato im hvala.

Leave a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Scroll to Top