U REDU JE OTIĆI

Tokom života upoznajemo gomilu ljudi, i svi oni su neke vrste „lekcija“. Da li su oni nama lekcije, mi njima ili smo jedni drugima obostrane lekcije, nije važno. Važno je da spoznamo da nešto jesmo. Uz neke učimo kroz tugu, patnju i agoniju, a uz neke kroz mir i spokoj.

Ono što je važno u svakom odnosu je prihvatanje da nastavimo dalje kada za to dođe vreme. Potpuno je prirodno da naučimo i prevaziđemo svoje lekcije, i odemo dalje svojim putem u sledeće lekcije. Kako ih savladamo, tako se širimo mentalno, emotivno i duhovno – tako rastemo. Postajemo svesniji za još jedno iskustvo, i više se ne suočavamo sa onim što smo prevazišli.

No, obzirom da se ljudi konstantno pojavljuju u našim životima, umeju se pojaviti i oni sa kojima bismo prolazili kroz slična iskustva koja smo uveliko prošli. Takvi ljudi će nas podsećati na one iz prošlosti, sa kojima smo davnih dana zavšili bliske odnose. To bih nazvala „test“ – da se utvrdi naučena lekcija.

Prethodnih godina su se u moj život pojavljivali ljudi koji su mahom zahtevali od mene da se odreknem svojih želja i radim ono što njima odgovara. Kada bih se ponašala kako hoću, oni bi tražili od mene da se ponašam drugačije, i iz straha da ih ne izgubim i da ne budem osuđivana, ja bih ih poslušala. Ako bi neko hteo da sedi, a ja da šetam, ja bih ipak sela. Sve bih to radila preko svoje volje, gazeći sebe, i vremenom bi se ta tolerancija u meni pretvarala u bes koji ne može da podnese da sve činim protiv svoje volje. Zapostavljala sam svoju intuiciju i prosto srpski rečeno „išla sam za tuđim dupetom“.

U narednim godinama od tada sam učila da pratim sebe. Učila sam da je u redu reći ne. Prihvatila sam da ljudi treba da me vole zbog onog što ja zaista jesam, a ne ako bih se trudila da budem ono što su oni zamislili da treba da budem. Učila sam šta je sebično, a šta ljubav i shvatila sam da ne može biti sebično ako idem za sobom, već sjajno, jer ni ja ne bih od drugih tražila da gaze sebe, zarad mene. Sve što činimo, treba da činimo iz čiste ljubavi. Sve što živimo, treba da živimo iz ljubavi. U suprotnom se stvaraju negativne emocije u nama, koje ćemo prenositi i na sve oko sebe.

Kada sam tu veliku lekciju savladala, sve je teklo odlično. Bila sam srećnija i slobodnija. Upoznavala sam ljude koji slušanje sebe nisu smatrali sebičnim delom, već normalnim. No, umeli su se ponovo pojaviti ljudi koji bi tražili od mene da se odreknem svog osećaja i slušam njih, dakle „test“ na već utvrđenu lekciju. Odmah bih osetila da me ti ljudi podsećaju baš na one iz prošlosti, ali bih se uprkos osećaju, nekad počela viđati sa njima. To viđanje bi trajalo dok ne shvatim da iz tog odnosa ne prosperiram ni u kom pogledu svog života.

Upravo to – od početka bilo kakvog odnosa sa bilo kim, mi osećamo i znamo da li je taj odnos zdrav ili nezdrav po nas. Ključ u prevazilaženju svih tih „testova“ je razumevanje i slušanje sebe. Treba da se vodimo svojim unutrašnjim osećajem i njemu treba da verujemo. Ako osetimo da neki odnos nije zdrav za nas, u redu je udaljiti se.

Mahom se ljudi plaše udaljavanja, jer bi se druga osoba možda uvredila, naljutila ili bi bila povređena. No, nije na nama da mislimo kako će druga osoba doživeti naše udaljavanje. Na nama je da da slušanjem sebe uradimo ono što je najbolje po nas, a samim tim će biti dobro i drugoj osobi, jer sve kreće iz naše ljubavi prema sebi. Na nama je da se udaljimo u miru i nastavimo svojim putem.

U slučaju da idemo protiv svoje intuicije, naškodićemo i sebi i drugoj osobi, jer će se u nama stvoriti tolerancija, koja nije ni zdrava ni pozitivna emocija. Tolerancija je potiskivanje sebe i svog osećaja. Da opet idem protiv sebe i radim ono što mi drugi kažu da radim, brzo bih „pukla“ i povredila bih i sebe i drugu osobu.

Treba da shvatimo da smo svi mi na različitim nivoima svesnosti, i u skladu sa tim treba reagovati. Lično nisam na nivou svesnosti gde bih pomagala individualno nekom ko živi po tuđim principima i normama, i ko ne želi promenu. Stoga, ne želim da dovedem sebe u situaciju da provođenjem vremena sa takvom osobom testiram svoje granice izdržljivosti i možda „puknem“. To jednostavno nije moj životni poziv i to prepuštam uzvišenim bićima. Na meni je da radim na sebi i pomognem onima koji traže pomoć, spremni na promenu.

Nije moje da se mešam u tuđ put, već svoj. Nije moje da pomognem nekom, ako osetim da za to nisam spremna. Nije moje da idem protiv svoje volje i činim loše i sebi i drugima. Moje je da radim na sebi. Moje je da se udaljim od takvih ljudi u miru. Moje je da shvatim da je svako odgovoran za sebe. Moje je da prihvatim da je u redu otići. I zaista jeste.

Kada svi ti ljudi koji nam ne odgovaraju budu spremni da rade na sebi, radiće. Do tada, nije na nama da ih „trpimo“, tolerišemo ili da ih prisiljavamo na promenu. I upravo zato je ključ u svakom odnosu slušanje i razumevanje sebe. Kada budemo slušali sebe, nećemo se udubljivati u odnose koji nisu zdravi po nas, i otići ćemo ako budemo osetili da treba da odemo. A razumećemo da su takva dela najzdravija po nas, jer ćemo razumeti sebe. I opet, kada razumemo sebe, razumeće nas i svi oko nas, kada to bude prikladno za njihov nivo svesnosti.

Ne silite sebe ni na šta, jer sreća ne izvire iz siljenja, već mira. Ne činite ništa na uštrb sebe, jer tako nećete činiti ništa na uštrb drugih. Pružite sebi razumevanje, a onda i svima onima od kojih želite da odete. I usudite se da slušate sebe, pa krenite putem sreće.

2 thoughts on “U REDU JE OTIĆI”

Leave a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Scroll to Top