RAZUMEM IH JER SAM VOLJENA

Sigurno se svima nama desilo da nas ne prihvataju ljudi oko nas. To je društvo, okolina, a najviše prijatelji i porodica. Ako se nekom to nije desilo, na žalost verovatno hoće. Znate, retko gde još, pored Balkana, ljudi obraćaju pažnju na izgled drugih ljudi, političku i seksualnu opredeljonost, boju kože, odabir religije. No, na osude tih vrsta jednostavno treba biti spreman od strane nesrećnih i zavidnih ljudi. Da su ljudi koji nas osuđuju ispunjeni, srećni i zadovoljni svojim životom, sigurno nas ne bi osuđivali i sigurno ne bi dozvolili sebi da se bave glupim konstatacijama, pitanjima i samom negativnom razmišljanju o bilo kome. Uživali bi u lepoti svog života i ne bi imali vremena za zaglupjlivanje svog uma hranjenjem ega vređanjem i ponižavanjem drugih.

Pa da počnem od najbližih, onih koji se nazivaju mojom porodicom i mojim najboljim prijateljima. Kada kažem da sam proputovala pola sveta, to zaista i mislim, jer to jesam. No, ′najbliži′ se ne bi složili sa tim, već bi rekli: „Ma šta si ti proputovala, po par dana u svakoj zemlji, ti si radila na brodu“ – kako bi im bilo lakše da sakriju svoj bes, jer nikada nisu bili hrabri da ponađu način na koji će putovati, a to je nešto što svi žele. Na žalost, od želje se ne živi, već od namere i hrabrosti.

Kada kažem da sam se preselila na Bali i da danas tamo živim, ′najbliži′ bi rekli: „Ne lupetaj devojko, ti ne živiš tamo, već turistički boraviš godinu dana, ne možeš živeti tamo jer nemaš svoju kuću.“ Šteta, toliko nesmislena konstatacija, čak jedna od glupljih rečenica koje sam čula. Većina ljudi na Balkanu, pa ni ti koji su mi ovo rekli, nemaju ′krov nad glavom′ u zemlji u kojoj su rođeni, a kamoli negde drugde. No, kada zatvorim oči, pa razmislim, ta konstatacija ipak postaje smislena, jer oni ne mogu da prihvate da njima bliska osoba živi ono što oni za sebe nikada ne bi mogli ni zamisliti. I opet šteta, jer svi mi zaslužujemo da živimo tamo gde hoćemo, sa kim i kako hoćemo i jedino je pitanje da li to možemo zamisliti u svom umu, jer ako ne možemo, ne možemo to ni živeti. Logično, zar ne?

Kada sam izašla u noćni klub sa bindijem ili ′crvenom tačkicom na čelu′ , rekli su mi: „Skini to molim te, ne blamiraj nas.“ Velika žalost, jer da su proputovali barem malo dalje od Balkana, možda bi i videli da ljudi koji žive srećno ne mare za to šta će neko obući, niti nalepiti i zakačiti na sebe. Ovde je takođe u pitanju manjak samopouzdanja onog ko uopšte može reći ovoliko ružnu i negativnu rečenicu, jer da samopozdanja ima, moja tako mala i nebitna crvena tačkica na čelu ne bi uticala na nekog ko ovakvoj osobi želi prići. Misli da to što nisam ukalopljena kao svi ostali, utiče na takvu glupost. Baš žalost, a onda se čude kada upadnu u depresiju. Svaka čast što uopšte mogu živeti sa sobom, lično da sam na njihovom mestu bih davno pukla i otišla za svojom boljom verzijom. Ali dobro, nismo svi isti i nismo svi spremni da budemo svoja najbolja verzija u ovom trenutku ili u ovom životu.

Kada sam pre godinu dana rekla da hoću da pomognem svetu pisanjem, ′najbliži′ su me podržali, jer nisu mislili da sam ozbiljna, već da je to neka ′faza′ koja će me proći. No danas, kada još uvek stojim iza svojih reči i težim ka ostvarenju cilja da pomognem pisanjem, čak govore i: „Ma šta više sereš i palamudiš ti, a seti se kakva si nekada bila.“ Ovde je u pitanju uverenje koje sam već napisala, da jednostavno ne veruju da mogu biti bolji ljudi. Misle da se ljudi ne menjaju, da su ceo život isti od dana kada se rode. Tuga, jer je osnovna i jedina sigurna istina života upravo promena. Uostalom, sve negativno što prolazimo nas zaista i vodi do naše najbolje verzije, samo je pitanje ko je toga svestan i ko nije, pa se prepusti kratkim i lošim trenucima života, a onda im još dozvole da toliko utiču na njih, da sami postanu svoja najgora verzija. Sve što nam život priredi može biti najbolje i najgore, pitanje je isključivo svesti sagledavanja situacija objektivno. Baš zato što sam prošla sve što jesam, danas sam ovakva, svoja. Baš zato što sam osetila novac, požudu, kontrolu, ego, manipulaciju, zavist, dvoličnost i ljubomoru, danas znam da je to smrt za mene i moju dušu i danas težim ka vrlinama, ljubavi, miru i sreći.

Kada sam rekla da sam napisala knjigu, koju ću uskoro izbaciti, najbliži se nisu usudili reći da im je drago zbog mene, jer zaista nije, niti da me pohvale, niti da barem ćute, već naprotiv, pitali su me koliko knjiga ima strana. Kada sam rekla između 150-200, ponosno su rekli da je to premalo. Ne mogu biti ponosni na tuđ bilo kakav uspeh, ko zna zbog čega, možda sami nikada nisu poštovali bilo šta što su postigli. Možda nisu naučili pohvaliti, jer njih niko nije hvalio. Ali samo zato što mi nismo dobili podršku od onih od kojih smo je najviše priželjkivali, ne znači da moramo mrzeti sebe i svet oko sebe. Ne znači da moramo postati izvor negativne energije i osoba koja će vazda pronaći u svemu manu. Krivo mi je, jer svi mi takođe imamo pravo da se bavimo onim što volimo, kao i pravo na uspeh u tome.

Ali znate, promena uvek počinje od pojedinca, što uvek kažem. Baš zato što nas nisu podržavali, trebamo podržati sve one koji traže podršku, jer svi mi, a pogotovo ljudi koji su ljubomorni, zavidni i zli, vapimo za podrškom i ljubavlju. Kada pronađete hrabrost da nekog pohvalite i da mu pružite ljubav, znaćete šta znači voleti svoj život. Živećete još lepše i ispunjenije, jer će vam se podrška i ljubav koju pružate, vratiti u bilo kom obliku.

Lično mi se nije uzvratilo od ljudi od kojih sam to najviše želela, ali mi je Univerzum podario nešto mnogo bolje, snažnije i veće – VAS. Stvaram krug nekih boljih, ispunjenijih i srećnijih ljudi u koju god zemlju da odem, a takođe i na društvenim mrežama. Zbog vas nastavljam ovim putem sa još više ljubavi i razumevanja za one koji me ne podržavaju, za sve te jadne i nesrećne ljude.

I kada pogledam, dobila sam ono što sam sama htela. Nikada nisam htela da se bavim pomaganjem ljudima ponaosob, već pomaganjem široj masi ljudi – koja traži promenu i pomoć. I to ste vi, a od vas zaista imam podršku i to je nešto čemu sam najviše zahvalna.

Ovim tekstom vam želim pomoći da osvestite da neki ljudi ne mogu voleti sebe, neki ljudi ne mogu živeti bolje i naravno da neće podržati vaš uspeh ili to što ste drugačiji. Neki ljudi su rođeni da ovaj život žive pateći i mrzeći sebe, ispoljavajući to na druge, kako bi naučili da vole i poštuju sebe i druge, jednog dana. Lično im ne zameram, već žalim to što vidim njihov potencijal, a ne žele ga prigrliti, no dobro, svakom će doći svoja svetlost, kad-tad. Isto tako znam šta je zdrava distanca od toksičnih ljudi. Bili vam oni prijatelji ili roditelji, postavite zdrave granice, što znači ne dozvolite im da utiču na vaš život, misli i um. Pustite ih da se bore sa svojom karmom i nezadovoljstvom, jer im ne možete pomoći. Možete pomoći sebi, a kada sebi pomognete, možda ćete pomoći i njima svojim primerom.

Kada vas ne razumeju, razumite vi njih i pružite svim drugim ljudima podršku i ljubav, baš zato što vi to niste dobili. Kada ostanete svoji i pomognete drugim ljudima, bićete suprotno od nesrećnih i zavidnih ljudi. Bićete svetlost koja pomaže i koja je postala najbolja verzija sebe.

Uostalom, mržnja uvek postaje ljubav, kad-tad, stoga pružite tu ljubav svima onima koji su u tami i razumite da kada pružate ljubav, ljubav i živite. Tada ćete napokon moći oprostiti svima, jer ćete uveliko imati podršku Univerzuma koja je mnogo veća od nekolicine nesvesnih ljudi, koja ne shvata šta čini sebi i drugima.

Nastavite da živite svoj srećan život, drugačiji od robotizovanog kalupa i molite se da će vaši bliski ljudi takođe pronaći put do svoje svetlosti. Sada ili ko zna za koliko života, tražiće vam oprost i napokon će negativne emocije povesti sa sobom, ka svojim najboljim verzijama.

A do tada ih razumite i znajte da čak i ako vas niko ne podržava, podržavam vas ja.

Scroll to Top