PRIRODNI INSTINKTI

Tokom putovanja širom sveta, primetila sam jednu zajedničku stvar svake zemlje – deca. Sva deca sveta, rođena su srećna.

Kako sam posmatrala bebe, uvidela sam da je njihov um fokusiran samo na sadašnji trenutak. Ako se igra sa igračkom, fokus joj je samo na igrački, ako je gladna, fokus joj je samo na plaču, ne bi li dobila hranu. Bebe, deca misle na sebe i ne žele da rade nešto što im se ne radi, na primer ne žele da putuju avionom jer im smeta im buka, stoga plaču dokle god ne pronađu zanimaciju.

Ni jedna beba nije nervozna, mrzovoljna. Ponekad plaču u znak odupiranja nečemu ili jer pokušavaju komunicirati, dok ih niko ne razume.

Posmatrajući decu do pet godina primetila sam da su ta deca takođe fokusirana na sadašnji trenutak. Više nisu bebe, hodaju, uče da pričaju, slobodno se kreću. Deca trče okolo naokolo praveći sebi život zanimljivim, igrajući se. Nije im važno da li su u kući, u restoranu, na aerodromu, bilo gde. Svaki momenat života, dana, fokusiran je na zabavu. Deca ne misle o hrani, vodi, jedino mare za igru i sreću. Njih zapravo to hrani.

I kada pustite dete da se igra, ono ne bi došlo da vam traži ručak ili večeru, vodu ili slatkiše dokle god ih vi ne pozovete da jedu, dokle god ih ne prekinete u igri.

Takođe sam primetila kako bebe životinja imaju mnoštvo prirodnih instinkta, na primer beba antilope ima prirodni instinkt da se štiti od neprijatelja, lavova. Uz majku je dokle god ne odraste, ali i da majka nije tu, a da je lav u blizini, prirodno bi počela bežati. Životinje su bića čiji je fokus života na preživljavanju istog, na prehrani.

Takav život vodi ka lancu ishrane, nižoj svesti i potpuno je prirodno što životinje tako žive. Ali ljudi su odavno evoluirali i prestali se rađati sa instinktima preživljavanja. Imamo ih u slučaju straha životne opasnosti, ali to nije ukorenjeno u svakodnevnom životu dece. Ono što jeste ukorenjeno u svakodnevnom životu dece jeste instinkt da se zabavljaju, da život provode u što većoj sreći, radosti.

Povrh tog instinkta, deca su lako prilagodljiva svemu, na primer ako se dete igra u sobi i došli su roditelji i odveli ga u drugu sobu ili u grad, dete će često zaplakati, no taj plač brzo prođe kada pronađu drugu zanimaciju. Ako se roditelji sele u drugu državu, dete će se i tamo lako prilagoditi.

Kako sam učila lekcije života od raznih gurua koje su mi dolazile tokom spiritualnog putovanja, znala sam da je poenta života provesti ga u sreći, ne okovima ili u strahu. Sada, kako sam posmatrala decu, shvatila sam da je u ljudskoj prirodi biti srećan, zabavljati se, igrati se i biti lako prilagodljiv.

Već od šeste godine, ako ne i ranije, deca se uče normama porodice, pa okoline, pa kojekakvim zakonima. Ni jedno dete nije rođeno besno, kao ni sa namerom da se podređuje ikom, već srećno, prilagodljivo i neustrašivo.

Strah je forma uverenja koje sami sebi izazovemo ili zbog nametnutih ili zbog svojih uverenja. Umesto da se ta želja za zanimljivim, slobodnim životom neguje i godinama raste u ljubav prema sebi i svetu, a opet nevezanost ni za šta, deca se šalju u škole, uče se kod kuće i stvaraju se ograničenja u svakom segmentu života. Niko od nas nije hteo da kao dete pazi šta će obući, pazi kako će se ponašati gde god da ode, niko nije hteo da ide ulicom obmotan zbog uverenja religije, niko nije zamišljao da će raditi 8-16h, niko nije hteo biti primoran ni na šta. Svi mi žudimo za slobodom, a tako i svako dete.

Dete se bori sa roditeljima, okolinom za sve ono što hoće dokle god nakon godina borbe ne odustane. Odrasli ljudi su odavno odustali od borbe za svojom slobodom bez okova, stoga žive nadajući se da će možda u penziji biti slobodni, a do tada pate u teškom životu.

Svi mi živimo u iluziji neke slobode, ali to je zapravo sloboda sa okovima. Čak i da uradimo nešto što želimo, a okolina nas ne podržava, bićemo osuđivani.

Od kako sam spoznala svoj prirodni instinkt – želju za konstantnom zabavom, želju za stvaranjem, kreativnošću, lakom prilagođavanju pozitivnim ili negativnim situacijama, živim srećno i zapravo slobodno.

Davno smo evoluirali od prirodnih instinkta preživljavanja, no milioni ljudi još uvek žive fokusirajući se na preživljavanje, a onda tome uče i svoju decu. Evoluirati od preživljavanja do zabavljanja sa životom znači da smo počeli ulaziti u duhovni svet, stoga sam se prepustila intuiciji, koju svako od nas ima, a ona nas nikad nije izneverila. To znači da se bez ikakvih strahova mogu zabavljati u životu, jer slušam intuiciju kojoj dopuštam da me vodi tamo gde trebam ići i zato mi je život lak, a siguran.

Naravno, obzirom da je intuicija reakcija ljudske evolucije, dolazi iz duhovnog sveta. Može biti vaše više ja, duhovni vodič, svetac ili sam Bog i upravo zato nas nikada nije izneverila. Ničiji život ne treba biti težak, mučan. Vratimo se deci u sebi, svojim pravim instinktima, sreći i zabavi.

Kako god okrenemo, životi su nam jako kratki, stoga nemamo šta da izgubimo ako se pokušamo vratiti sebi ili ako se odupremo nametnutom sistemu života. Jedini istinit sistem ljudskih života jeste živeti srećno, ali opet, to je samo naša lična odluka ili naš lični izbor.

Ne smemo dati sebi za pravo da učimo svoje dete životu u okovima, samo zato što mi ne znamo drugačije. Ne smemo, jer uništavamo život koji nije naš. Nije svako za reprodukciju, ali je svako za sreću.

No opet, nije svako rođen sa svešću da to otkrije u ovom životu. Nadam se da ja jesam, a nadam se i vi jeste.

Scroll to Top