PITANJE ILI NORMA

Primetila sam da su ljudi na istoku u skoro svakom pogledu drugačiji od ljudi sa zapada. Naravno, kako fizičkim izgledom, tako i po običajima, kulturi, religiji, verovanjima i uverenjima. No, možda se najviše razlikujemo od njih po pitanju duhovnosti. Zapad je ubrzan, vetrovit, pun obaveza i navika, dok je istok lagan, snalažljiv i prihvata uslove u kojima se nalazi.

Mnogo ljudi se, na zapadu, plaši kako života i življenja, tako i smrti. Života, jer mahom žele sve, a nemaju muda ni za šta, i smrti, jer je ne mogu objasniti. Lakše je nametnuti sebi obavezu koju nam je nametnuo sistem nego terati svoju priču, jer kada teramo svoju priču, kao da se ceo svet okrene protiv nas.

Deci se uskraćuje uživanje u trenutku jer moraju ići u školu, moraju da uče. Nameće im se autoritet još od vrtića i nameće im se uverenje da se uopšte nešto mora. Takvim pristupom gube samopouzdanje jer veruju da neko drugi zna bolje od njih samih, te kasnije prihvataju da kako svi rade, tako trebaju i oni.

No, na istoku su deca mahom odgajana na ulici, u katastrofalnim uslovima gde preživljavaju, ali samim tim i uče da niko drugi ne zna bolje do njih samih, kao i da je sve moguće ostvariti sopstvenim umom i rukama. Oslobađaju se strahova od malih nogu, a svaki strah je u pozadini strah od smrti. Kako oni gledaju na to?

U porodicama ih uče religijom, a ulica ih uči životu. Religija im govori da je smrt oslobađanje od ovog matriksa, ove realnosti, od ega i ovog tela – sloboda. U Indiji ljudi ne plaču kada im neko blizak umre. Oni su srećni, jer je duša te osobe otišla u nešto mnogo bolje od svega što je živela ovde na Zemlji. Ali, na zapadu je smrt taboo tema. Ljudi izbegavaju da uopšte pomisle na smrt, jer je se plaše svim svojim bićem. I to je potpuno jasno i jednostavno za objasniti.

Ne bave se duhovnim pitanjima, ustvari normalnim pitanjima o životu nego glupostima – obavezama i obavezama. Posao, škola, porodica, druženje. Sve je to lepo iskusiti, jer je deo ove planete, ali te teme ne objašnjavaju esencijalna pitanja, bez kojih život nema smisla. Ta pitanja i odgovori će nam pomoći da se oslobodimo svih strahova i blokada. Neka od njih su: „Šta je život? ; Koja je svrha postojanja? ; Zašto boli? ; Šta je smrt? ; Šta nakon smrti? ; Čime da se bavim u životu? ; U šta i kome verovati?“

I da, na ta pitanja niko nema odgovor, do nas samih. I naprotiv, ne treba da nam izazivaju negativne emocije kada ih postavimo sebi, niti anksioznost, paranoju, depresiju, strahove i odbacivanje. Naprotiv, treba da nam izazovu radost, jer su ona deo života i mogu nam pomoći. Kada postavimo sebi neka od tih pitanja, treba da krenemo istraživati sve gde možemo pronaći odgovor koji nama lično odgovara. Religije, duhovnost, filozofe, duhovne ljude. Istraživanjem ćemo pronaći svoju ličnu istinu i oslobodićemo se straha od smrti. Kada se oslobodimo straha od smrti, počećemo da živimo.

Gledala sam razne dokumentarce, čitala bezbroj knjiga, slušala mnoštvo intervjua, prisustvovala raznim seminarima, putovala po svetu. Prikupljanjem informacija sam pronašla svoju istinu koju danas živim. Ta istina je da je sve što zamislim moguće i ostvariti verom u sebe i Univerzum. Da sam ovde kako bih uživala u umetnosti i njom pomagala ljudima. Da je moguće živeti od umetnosti i da je sve oko mene i u meni ljubav. Da sam zaštićena i voljena od strane bića punih ljubavi. Da je smrt vraćanje sebi, svojoj duši i da ću biti srećna što sam se trudila da živim slobodno na Zemlji. Ne plašim se smrti, jer je ona nov početak ili nastavak voljenja sebe.

Sve je to i još mnogo više moja istina. I nije važno ko je u pravu. Kada se budete pitali ko je u pravu, naići ćete na neznanje. Jednostavno niko nije i svi su u pravu. I kada to prihvatite, moći ćete pronaći svoju istinu. U pravu sam za sebe, isto kao što je religiozan čovek u pravu za sebe. I niko ne treba da osporava tuđu istinu. Takođe nikog ne treba da ubeđujemo u svoju istinu, jer svako ima pravo da pronađe svoju, koja će verovatno biti drugačija od naše.

Ovim tekstom želim da podstaknem sve one koji se pitaju esencijalnim pitanjima, da nastave da se pitaju sve dok ne pronađu svoju istinu. Neko će se okrenuti Bogu, neko sebi, neko meditaciji. I sve je to okej i svako je u pravu za sebe. Sve je ispravno dokle god je u pozadini ljubav, radost i saosećanje.

U redu je zaposliti se redovnim poslom (08-16h), ako je to ono što zaista želimo, ali nije u redu da se zaposlimo tako jer mislimo da moramo. U redu je venčati se, ako to želimo i dokle god osećamo da je ono što radimo za naše najveće dobro. Ako radite nešto iz straha, pitajte se svim onim esencijalnim pitanjima života, istražujte i tragajte za svojim odgovorima, zavirite u sebe toliko da ih pronađete. Onda počnite da živite i činite sve iz ljubavi. Verujte u sebe jer su svi odgovori u vama. Oslobodite se i živite ovaj život srečni. To je jedini smisao.

A ono što vam se nameće, prihvatite samo ako vas ispunjava. Ako nije tako, pronađite svoje norme. Ja verujem u tebe i znam da možeš ostvariti sve što poželiš, kao što su i mnogi drugi ljudi u svetu. Nisi sam, nisi sama. Istražuj i pronađi sebe, a do tad sam ja uz tebe. I kada te uhvate strahovi, raduj se jer prevazilaziš i sebe i postavljene norme.

Usudi se da voliš ovaj svet, baš takav kakav jeste. Usudi se da živiš ljubav.

1 thought on “PITANJE ILI NORMA”

Leave a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Scroll to Top