O LJUBAVI

Koliko često bivamo povređeni? Ili, koliko patimo od jedne boli? Zašto dozvoljavamo drugima da nas slome? Ko je tu kriv? I, zašto svaki tekst započinjem pitanjima?

Ni sama ne znam. Ali kad-kad se zapitam mnogim pitanjima upravo zbog ili nakon loših iskustava. Znate, u indijskoj filozofiji muškarci, kao duhovni ljudi (dakle ne svi, nego oni koji su odlučili ići tim putem) klone se žena, i kako se umnogome piše “ženskih zamki”. Ne samo u indijskoj filozofiji, već u svim religijama: žena vuče krivicu muškarčevih postupaka. Pa, šta im je pobogu? Ne ujedamo.

Za njih ujedamo, kao zmije otrovnice. Uvlačimo ih u svoju klopku emocija koje vode u propast. Žena je hodajuće zlo, hodajuća prevrtljivost, i ko zna kakve smo još epitete dobile.

No, nije ovo nikakav feministički tekst. Daleko od toga. Ovo je tekst o svima koji su povređeni u emotivnim odnosima. Razmišljanjem i iskustvima shvatam da od boli iz emotivnih odnosa retko ko može pobeći. I, pitam se zašto? Dosadašnji odgovor bio je “zato što nešto iz njih moramo naučiti kako bismo nastavili dalje, porasli, evoluirali”.

Međutim, baš kako u religijama mnogi smatraju da su žene one koje su otrovne, ja smatram da nema razlike između muškaraca i žena. Po njihovoj filozofiji, muškarci kao da uopšte nisu svesna bića, već životinje koje se vode svojim prirodnim instinktima i jadni se ne mogu odbraniti, pa moraju bežati od nas ko đavo od krsta. Inače će pod uticajem žene ko zna šta loše učiniti. Ne, taman posla da će oni biti odgovorni za svoja dela, jok, to ništa. Žena je krivac jer ga je svojim spletkama navela da čini što čini.

A šta je sa svim povređenim ženama? Šta je sa tim da su žene takođe bića koja osećaju, Čak mnogo dublje od muškaraca po svojoj prirodi, i suza su prolile i liju zarad svojih voljenih?

Ni muškarci nisu toliko baždareni, mirni i fini. Niti su samo oni sposobni za duhovni put, kako se vazda svuda samo oni pominju i daju na značaju. Svi smo, podjednako. I isto tako niko nije kriv, niti savršen. Svi smo prepuni mana. I niko ne zna pravi put, za izbavljenje od patnje i muka.

Religije daju svoje konkretne puteve, razni duhovni ljudi svoje, ali taj se odgovor nalazi isključivo i jedino u onom ezoteričnom, mističnom, onom što može objasniti neobjašnjivo. Barem to znamo.

U emotivnim odnosima znaš da voliš kada si enormno srećan i kada boli. Jedno bez drugog ne ide. Kao i za sve u životu – kada smo preterano euforično srećni, vazda nas spuca neka tuga ili potpuna suprotnost od sreće, kako bismo postigli balans. Stoga. balans je cilj, jer od njega ne možemo pobeći i da hoćemo. A, da li je balans moguć u emotivnim odnosima? Čini mi se da ne, jer emotivna ljubav između partnera je sama po sebi nestalna, neuhvatljiva, luda, zaslepljena, pevajuća, pa plačuća.

I ponovo, niko tu nije baždaren. Svi su krivi i odgovorni, i opet, niko ne daje rešenje.

Ja bih rekla da je jedini moguć put, put Mokshe, ili put oslobođenja.

Baš kao što religije daju svoje, tako i mi možemo pronaći svoj autentičan put oslobođenja od patnji.

Nekom od vas je suđeno da budu u lošem braku, nekom u srećnom, nekom je suđeno da ima decu, nekom nije. Ali svi možemo izabrati put radosti, istine, duše, ma kakva nam sudbina bila. Onaj ko krene putem duše, zaobilazi sudbinu, ili ono što bi istočnjaci rekli “karmu”.

Duša nas oslobađa svih obaveza, svih sudbina i svih karmi.

Onaj koji krene putem duhovnosti iz nemoći i bola, on ne ide iskreno već radi izbavljenja. Onaj koji ide iskreno putem svoje duše, može oslobođenje i dostići.

Muškarci su hodajući ego, hodajući racio, i pogledajte samo planetu Zemlju koji su oni i samo oni stvarali hiljadama godina – propast. Doslovno propast. Ceo njihov sistem vrednovanja, morala, moranja je propast. A da vas razočaram, ni mi nismo ništa bolje. Žene su hodajuće emocije. Klupci emocija koji samo čekaju da se otpetljaju i nekom daju. Da smo imale priliku da dominiramo Zemljom i da je stvaramo, isto bi bila puka propast. Nema razlike između muškog ega i racia i ženskih osećanja. Sve je to duboko vezano za ovu materiju, ništa ne razmišlja dušom, čistoćom, onim što je za najveće dobro. Sve je vođeno nečim kontrolišućim.

I, dokle god se budemo vodili jednim ili drugim, biće propasti. Kako u našim ličnim celokupnim životima, a onda i emotivnim odnosima, tako i na celoj planeti Zemlji.

Jedini ispravni put za sve u životu, a naročito za prevazilaženje boli je put duše, intuicije, bezuslovne ljubavi.

Daleko je ta ljubav od ljubavi između partnera. Te dve strahovično razlikujuće ljubavi nemaju veze jedna sa drugom. Emotivna je ona od koje bivamo povređeni, jer se odnosi na nekog, nešto, što znamo iz ove materije, sa ove planete. A bezuslovna ljubav je ona koja nam širi i ponovo stvara davno iščupana krila. Ona koja se odnosi na samog Boga, Univerzum, Brahmana, nazovite kako god hoćete, ali ona mistična koja daje odgovor na sve. Daje istinu, i nikada nas ne ostavlja slomljene, već nas okrepljuje.

Dokle god živimo misleći kako je ljubav prema nekom iz ovog sveta, bivaćemo povređeni. Ili zbog rastanka, ili zbog večnog rastanka – smrti. Na ovoj planeti, u ovim životima, u ovoj materiji, to je tako, i tako će uvek biti. Oslobođenje je ona ljubav koja je večna, koja ne prestaje, koja ne odlazi, koja se ne nalazi u jednoj osobi, nego u svima i u svemu.

Dokle god je nas kao ličnosti, biće bola, propasti i raspada, jer ličnost nije stvarna, ona nestaje. Dokle god je nas kao duša, onog što uistinu jesmo, biće oslobođenja, biće radosti i biće trajnog cvetanja bez sekunde nestajanja, jer duša je jedina realna i večna.

Leave a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Scroll to Top