NAVIKA JE JEDNO ČUDO,ODVIKA DVA ČUDA

Moderan čovek, oduvek sam se pitala šta to znači. Ne povezujem nužno tehnologiju sa modernim, ali mogu.
Singapur me nikada nije privlačio. Bila sam potpuno ravnodušna.
Taman kada sam se navikla na život u zajednici sa prirodom na Baliju, trebala sam otići u Singapur kako bih produžila vizu. I tu me je dočekala navika.
Dobro je raditi sve što volimo, dobro je biti „na sigurnom“, ali nije dobro „ušuškati se“. Ušuškavanje je navika, strah ili samo odbijanje novog, nepoznatog i stranog. Nije dobro zato što živimo život pun promena, menja se planeta, tektonske ploče, tehnologija, sva živa bića, menjaju se dan i noć, menjamo se mi. Ono što nam navika radi je da nas toliko ušuška u ono nama poznato, da mi ni ne želimo novo, a to stvara strah od promena koje su naravno, stalne.

Obzirom da su promene stalne, mi moramo biti prilagodljivi i spremni na sve. Nekad mi te promene doživljavamo kao negativne, ali nisu. One dođu kada nam najviše trebaju, čega često nismo svesni. Tek vremenom uvidimo koja su nam dobra donele.
Posle svake negativne situacije promenila sam se na bolje, posle svake pozitivne situacije ostala sam ista. I to je to dobro. Biti spreman na promenu znači biti neopterećen, očekivati uvek najbolje po nas jer jedino tako može biti.

Nisam htela otići u Singapur čak ni na par dana jer sam se plašila da će mi se mir na Baliju poremetiti svim tehnologijama „modernog“ života tamo. Plašila sam se da ljudi neće biti otvoreni i dobri, da ću morati paziti na sve: od hoda do pričanja, jer je „tamo sve po pravilima“ i svi poštuju zakon. To su bile pretpostavke stvorene strahom i odbijanjem da izađem iz sopstvene zone komfora.
Dok sam sletela i smestila se u hotel, osetila sam energiju grada, potpuno ravnu. Nit’ smrdi, nit’ miriši, ali već prvim obilaskom istog sam promenila mišljenje. Šta nam sve pretpostavke urade… Naprave ceo film neistine u glavi samo zbog odbrambenog sistema straha i zone komfora.
Istina je da se tamo ljudi ne smeju jedni drugima na ulici kao na Baliju, ali pomognu svakom ko to traži. U nekoliko navrata sam se izgubila po ulicama metropole i koga god da sam pitala za bilo šta, svi su stali, pažljivo slušali i onda u miru pomogli, bez žurbe, nervoze ili tenzije.
Vode svoje svoje srećne živote imajući sve. Ti ljudi ne guraju nos u tuđa posla.
Singapur, grad-država u koji nisam želela otići mi je pokazao kako to moderan čovek živi: ekološki, srećno, usklađeno sa prirodom, a opet tehnološki inovativno.
Kao i u svakoj zemlji u koju sam posetila i tamo sam naučila dosta lekcija, a prva od njih je odvika od navike i večna promena. Samim tim što sam izašla iz „ušuškanosti“ sam razbila baš tu naviku. Prihvatila sam promene kao pozitivne i kao napredovanje. Dok smo u zoni komfora retko možemo napredovati, često stagniramo, ali čim se pređe na drugu stranu straha, progledamo. Samo par sati Singapura me je toliko naučio.
Odvika od navike je čudo. Ljudi su prilagodljivi svemu, samo toga nisu svesni jer dopuštaju strahu da ih pojede, baš kao što sam i ja mnogo puta.
Otpustila sam strah, prepustila se lepoti te države i čekala dalje lekcije smejući se.

Scroll to Top