MALA ELENA

Lepa Srbijo, koliko god moji koreni nisu slični tvojim, rođena sam tu sa razlogom. Toliko si me naučila i hvala ti na tome. Pre četiri godine sam bila potpuno izgubljena u svetu odraslih u koji sam tek zakoračila. Nisam znala koje i čije stavove da prihvatim, kojim putem da krenem, da li je dobro ili loše to što mi govore da se za sve što hoću moram dobro pomučiti, da će me svaki momak, pa i budući muž, ako ga budem imala, varati, da moram paziti kako se ponašam, pričam, oblačim, jer će drugi pričati svašta. A bila sam samo još jedno dete cveća u nizu, koje je želelo mir, slobodu i ljubav u sebi.

Okolina u Srbiji me je primorala da prihvatim njihov stav o umetnosti, da se od umetnosti ne živi. Kao dete i kao tinejdžerka sam bila jača psihički nego sada sa svojim stavovima. Verovala sam u umetnost, verovala sam da sve mogu, da sam možda drugačija ali samo u Srbiji, no ne i u ostatku sveta koji je toliko šarenolik ljudima, običajima, karakterima i uverenjima. Tada nisam putovala, ali sam bila svesna da je to istina. Oblačila sam se kako sam htela, kretala sam se po alternativnim mestima, družila sam se sa umetnicima, sama sam bila umetnik. Farbala sam kosu raznim bojama, slušala sam muziku nepoznatu narodu oko mene i nije me bilo briga ako neko kaže da je sve što radim pogrešno, kao što su mi prvi u porodici govorili, a onda i svi oko porodice.

Moja transformacija je počela tačno na moj osamnaesti rođendan, kada su me roditelji i okolina uverili da trebam nadograditi kosu, jer sam tada bila samovoljno ošišana kao dečak, kako ljudi, rodbina koja će doći na rođendan, pa i stranci na ulici ne bi više pričali da sam „luda“. Kako su govorili, bilo je vreme „da se uozbiljim“, jer izlazim iz tinejdžerskog perioda. Da, bitno je kako izgledam, kakvu kosu imam, kako se oblačim, jer ako nisam identična kao svi ostali zvaće me ludom. Slično doduše kao u Severnoj Koreji, samo što u Srbiji ne dobijamo kazne zakonom, nego nas okolina psihički zlostavlja dok ne puknemo i dok se ne uklopimo, a onda ako Bog da, sutra te iste okove i uverenja prenosimo svojoj deci. No, mislila sam da ako samo nadogradim kosu i počnem voditi računa da se oblačenjem uklopim sa ostalima, to neće uticati na moju umetnost, stavove i ono čime se bavim. Mislila sam da ću ostati svoja. Ah… Zapravo je više značilo. Momenta kada sam se prestala boriti za svoj lični izgled, izgubila sam snagu za sve druge borbe. „Kada nekom daš prst, traži celu ruku“. Upravo se to dogodilo. Nakon samo obične nadogradnje kose i nakon običnog  „normalnog“ oblačenja ljudi su me počeli uveravati u ostala uverenja, kako se moram ponašati, kuda se moram kretati, sa koliko godina trebam ući u ozbiljnu vezu sa muškarcem, kako da pričam i mnoga druga, tako u beskraj. Kao što sam već napisala, prethodno pokleknuvši na te sitnice, izgubila sam snagu za dalje borbe i pustila sam da me oblikuju onako kako bih bila normalna i dobra svima, napokon prihvaćena i ostavljena na miru. Tada sam naučila da što se više dam, ljudi će više tražiti. Nemoguće je da odgovaram svima i to je lepota života, različitosti. Ne samo što sam izgubila volju za teranjem svoje istine, izgubila sam i umetnost, zapravo sebe i život me je počeo lupati po glavi negativnim situacijama kako bi me dozvao nazad. Prihvatanjem njihovih uverenja, promenila sam se i život je postao niz očajnih dešavanja. Toga nisam bila svesna, kao ni života uopšteno, jer sam verovala da kako drugi, tako moram i ja, da živim život kratak samo 70-80 godina, a neko i kraće, misleći o tome šta će drugi ljudi misliti ako budem drugačija. Počela sam izlaziti u noćne klubove, piti mnogo alkohola, jer kako se u ovoj mlađoj generaciji kaže „treba se mlad iživeti“, posle se ulazi u brak, prave deca i neće se više ništa moći. Zvuči gore od zatvora, zar ne? A ja se pitam nije li ljubav sreća i uživanje, sloboda? Meni danas jeste, ali je mnogima u Srbiji i u svetu ipak zatvor, no njihov izbor. I ja sam probala „ljubav zatvor“ u vezi sa tadašnjim momkom balkanskih oštrih stavova. Uništili smo jedno drugom samopoštovanje, sujetu, srozali ego groznim situacijama koje smo priređivali.  Ta veza je bio jedan vid lupanja po glavi od strane života da se probudim i srećom sam se probudila nakon iste.

Shvatila sam da me je život zaista dozivao nazad i da kada ništa ne ide onako kako hoćemo, kada ništa ne možemo postići, vreme je za promenu. Sada razmišljam, mnogo sam negativnosti prošla ne bi li se vratila onom detetu koje sam bila, slobodno, bez brige o tome šta će se pričati, živela sam sreću. Sigurna sam, da sam sa osamnaest godina bila jaka da ne padnem pod uticaj drugih, ne bih se mučila. No, moj je put takav i zahvalna sam životu što me je dozivao i dozvao. Ne čekajte da i vas lupa po glavi, ne padajte pod uticaj okoline makar ni za sitnice poput menjanja frizure ili oblačenja, jer se sve računa. Što se više uklapamo negde gde ne pripadamo, više gubimo sebe.  Život je ipak previše kratak da bismo ga živeli po tuđim uverenjima.

Kada ostanemo svoji, lepa stvar se desi. Odu ljudi koji nas nikad ni nisu prihvatali, a ostaju oni koji jesu i pojavljuju se novi. Moje iskustvo pokazuje da dokle god radim ono što volim, sreći nema kraja i sve što se dešava je ispravno i pozitivno, sve mogu.

Prihvatam krivicu za sve što mi se desilo i opraštam sebi što tada nisam bila jaka da se izborim za sebe. Sada jesam.

Nikad nije kasno za promenu. Znate, moja majka je izašla iz nesrećnog braka nakon osamnaest godina, proživela još više patnje nakon braka, ali onda procvetala. I sada živi sreću. Podrška sam svim drugačijima ili bilo kome ko živi srećno. A možda ste vi sada svoji i ne morate otići od sebe. I ostanite svoji, briga vas.

Hvala ti Srbijo.

Scroll to Top