KO TI KREIRA ŽIVOT? TI ILI DRUGI?

Jedna od najvećih laži koju su nam roditelji uvaljivali u um je da je realno samo ono što se vidi i što je opipljivo. Možda nam to nisu govorili baš takvim rečima, nego da bude gore, pokazivali nam delima.

Samo ono što je opipljivo i vidljivo, zaslužuje našu potpunu pažnju. Problemi, novac, tragedije, kako uspeti, kako zaraditi, šta postati, šta raditi… A ono unutrašnje, u nama samima, emocije, mentalni sklop, uverenja, tuga ili sreća, to nije važno. Važno je samo preživeti i samo preživljavanju treba posvetiti sto-procentnu pažnju.

Koga briga za unutrašnjost? Koga briga za to kako se osećate? Koga briga šta osećaš da treba da radiš kada se trebaš fokusirati samo na ono od čega ćeš profitirati, a poptuno zanemariti ono što ti ispunjava dušu? Tako nekako.

No, ja sam sigurna da su svi oni u pravu, u svojoj istini, govoreći iz svojih iskustava. Jasno mi je da je nekada bilo zaista važno samo preživeti, sačuvati svoju glavu i prehraniti se. I isto tako mi je još jasnije da mi ipak živimo u drugačijem vremenu. U našem vremenu je manje-više vidno sve sigurno, no iznutra je jezivo, kao da se hoda po tankom ledu i samo se čeka momenat pucanja.

Svi smo povezani sa svima, a najmanje sa sobom.

Ranije su se ratovi vodili pretežno muškim pohodima na vojske, narode. Danas se ratovi drugačije vode. Online. Povezano. Ceo svet vodi rat sa sobom.

I baš zato razumem sve one starije koji su nas učili da preživljavamo. Međutim, nama je potrebna druga vrsta preživljavanja.

Nama je potrebno preživljavanje naše duše.

Nazvala bih to evolucijom. Od nekada do sada, puno toga se promenilo. I danas, kada nam je sve lako dostupno, najviše tragamo za pravim pitanjima. Uviđamo da novac ne donosi istinsku sreću, već samo zadaje druge, dalje ciljeve, takođe vezane za materijalno. Uviđamo da nam trebaju pravi odgovori, prava potraga za sobom, a obzirom da je sve dostupno, ne znamo kuda krenuti. Još na to posoliti sva uverenja od naših roditelja, familije, okoline, da je život težak i da treba teško raditi da bi se prehranili i da bismo preživeli. Potpuno ludilo i potpuna izgubljenost. No, dokle god se budemo vodili takvim uverenjima, nećemo pronaći sreću. Dokle god ne oslobodimo sebe tih uverenja, nećemo uvideti sreću života.

Ma hajde, evoluirajmo zajedno.

Vreme je takvo da nas prisiljava da se duboko preispitamo. Šta nas u tome koči? Zašto se ne bismo poistovetili sa evolucijom i postali deo nje? Zašto bismo izabrali da živimo kao naši roditelji ili bilo ko iz naše okoline? Zašto ne bismo pronašli sebe? Kad je već sve tako dostupno, zašto ne bismo čitali, istraživali i isprobavali ono što nam raduje dušu, ono što nas oslobađa?

Ako već treba da budemo deca novog i svetlijeg vremena, hajde da ga napravimo zajedno.

Hajde da odlučimo da oprostimo porodici i okolini na svim lošim uverenjima i ne-verom u život, jer biramo da ih razumemo. Jer zaista razumemo da je u njihovo vreme bilo tako, da oni možda nisu imali mogućnost drugačijeg izbora. Hajde da mi, koji imamo drugi izbor, izaberemo onaj koji nam hrani dušu.

Pozitivne psihologije je danas na sve strane, rada na sebi takođe, spiritualnosti isto, svega lepog. Ne kažem, naročitog svega lošeg, ali zašto bismo to uopšte gledali? Ako imamo društvene mreže, zašto bismo pratili ljude i stranice koje nam unose nemir i negativne emocije? Zašto ne bismo napravili raj od društvenih mreža. Uđeš u aplikaciju, pročitaš nešto korisno, lepo, pozitivno, kreativno. Nešto što će te nadahnuti.

Zašto bismo birali da pratimo vesti i čitamo novine, online portale koji nam unose takođe nemir i nesrećnost? Koji pričaju o tragedijama, skandalima, i negativnosti? Još, da budem iskrena, nisam slušala vesti na kojima su pričali o lepim dešavnjima koja se dešavaju gomili ljudi svakog dana.

Koliko ima loših čuda, toliko ima i predivnih. Na nama je šta ćemo izabrati gledati, misliti, pa živeti.

Isto koliko je loših portala, novina i vesti, toliko je i dobrih. Toliko pozitivnih članaka koji će nam u današnjem danu pomoći da vidimo drugačije, bolje, srećnije.

Na kraju krajeva, i ptice već znaju – tamo gde nam je pažnja, takav život i živimo.

Pa ako baš nigde nisi čula za to, evoluiraj, priključi nam se. Priključi se promeni opraštanja i ljubavi. Promeni stvaranja novog sveta.

Ništa nije strašno, jedino je strašno koliko sami napravimo da jeste. Mi biramo kako ćemo reagovati i doživljavati sve što nam dođe.

Ako kažem da je život lep, hoćeš li mi poverovati? Hoće li proraditi tvoja pogrešna uverenja koja ti ne služe? Ona poput: „Da, život je možda tebi lak i lep, ali ne i meni.“ Hoćeš li izabrati da preživaljavaš kao tvoja okolina koja te tome silno učila, ili ćeš ipak poverovati promeni?

Na kraju krajeva, sve je na tebi. Meni je lako jer biram da mi bude lako, kao što ti takođe možeš to isto izabrati.

Pa se usudi.

Leave a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Scroll to Top