U današnjem, izuzetno brzom vremenu, svi su zauzeti igranjem raznih uloga u velikoj predstavi. Ovaj život je ništa drugo do večna pozornica, scena, na kojoj svako uzima onu ulogu kakvu mu ego nalaže da treba uzeti. Svi se pitaju šta žele da postanu, kuda žele ići i kako da postanu to što žele postati, dok se mala manjina pita ko su oni uistinu.

Sistemi, okolina, porodica, prijatelji, škole, fakulteti, hobiji nam čitav život daju bezbroj mogućnosti šta to možemo postati. Koju ulogu da igram u ovom životu?

Kada se ljudi upoznaju, predstavljaju se identifikovanjem sa zanimanjem: „Ćao ja sam Maša, medicinska sestra, kako se ti zoveš? –Ja sam Andrej, arhitekta.“ A ništa od ovog nije ono što oni zaista jesu. Kažu svoje ime, koje je u čitavom ovom životu potpuno nebitno, a onda kažu sa kojim su se zanimanjem poistovetili. Zašto je to ime nebitno? Pa baš zato što će imena samo srećnici nositi 80-90 godina, a oni manje srećni i kraće. No, gde je bilo to ime pre rođenja? I gde će biti posle smrti? Niko ne zna. No, da bi ljudi opravdali sebi nekako prirodna pitanja koja svi postavljaju sebi – Ko smo mi? Zašto postojimo? Koja je naša svrha? Zašto živimo kako živimo? Šta nakon smrti? Šta je uopšte smrt, a šta rođenje? Da li ću postojati nakon smrti i da li sam postojala pre rođenja? – moraju poistovetiti sebe sa nečim, i to nešto je zanimanje.

Ko si ti? – inženjer. A da li si bio inženjer pre rođenja ili ćeš to biti nakon života? – Idalje niko ne zna.

Dakle, zašto zataškujemo pitanja za istinom u svojoj unutrašnjosti poistovećujući se sa materijalnim svetom u kom se nalazimo? Ne mogu da shvatim i razumem, da su ljudi u stanju da žive svaki dan jedan te isti život, idući za jednim te istim ciljem – novcem, praveći se kao da nikada neće samo nestati sa ove planete? Praveći se kao da sve što žive ima smisla, dok duboko u sebi znaju da baš ništa nema smisla.

Nema smisla ni taj fakultet koji su silno hteli završiti kako bi dobili neko zvanje, da su postali NEKO. Nema smisla praveći se da su zaista to što piše da su na diplomi. Nema smisla živeti za stvaranje novca, koji je samo običan papir koji ne donosi odgovore ni na kakva pitanja, već samo zataškuje ta pitanja lažnom i prividnom srećom, i ubacuje nas u svoj vrtlog večne nezasićenosti. Ni jedan srećan čovek uistinu nikada nije rekao da mu je baš taj novac doneo istu. Ni jedan uistinu uspeštan čovek neće reći da je novac uopšte bitan i da može pružiti sigurnost. Nema novca koji plaća neizvesne situacije koje nam se čitav život dešavaju. Nema novca koji može platiti zdravlje. Nema novca koji može preduhitriti večne nesreće i smrti bližnjih. Nema novca koji objašnjava: šta smo bili pre, šta ćemo biti posle, i šta smo sada?

Ne mogu da razumem da ljudi žive silno se trudeći da stvore taj novac, bez da se pitaju šta je uopšte taj novac? Kada je on nastao? Ko ga je napravio? Čemu služi on? I, ono najvažnije, da li ću ga nositi sa sobom nakon smrti, gde god da idem? Zapravno, niko ga nikad nije odneo sa ove planete u smrt sa sobom, i to svi vrlo dobro znaju, ali idalje posvećuju čitave živote njemu.

Mnogi kažu da je postavljanje životnih pitanja filozofija. Međutim, to ne bi smela biti filozofija, već glavni prioritet svima nama. Mnogi kažu da je bolje da se niko ništa ne pita, već da žive kako i svi, jer je tako lakše. I ti mnogi to kažu jer su kukavice, jer se plaše. Plaše se istine – da  ništa nema smisla. To im stvara anksioznost, depresiju, paniku, strahove. Pa naravno da će nam svima istina stvoriti depresiju i strahove kada uvidimo kolike smo budale godinama bile! Kada uvidimo da traćimo ovo malo godina života što imamo na stvari koje nikako nisu bitne! Kada shvatimo da ćemo umreti bez i jednog odgovora ni na jedno osnovno pitanje o životu, smrti i nama.

Međutim, koliko god ta pitanja unosila anksioznost, depresiju, strah ili tugu, toliko su baš zato pravi put! A zašto je to tako? Upravo zato što nas ona pozivaju na promenu, pozivaju na otkrivanje istine. A istina je jedna – život sreće i ljubavi. Da bismo zaista otkrili i živeli istinu, moramo joj se posvetiti. Moramo tragati za njom, moramo odustati od celog matriksa koji živimo, jer je zapravo jedino taj matriks onaj koji nam unosi strahove, nemire, bol i tugu. Da nismo u matriksu, ne bismo bili nesrećni. Da slušamo sebe, uživali bismo u životu tragajući za istinom.

I da, postavljanje osnovnih životnih pitanja možda spada pod filozofiju, ali pronalazak odgovora na ta pitanja je nešto sasvim drugo, nešto mnogo dublje – duhovnost. Jedino u ezoteričnom, mističnom i duhovnom možemo pronaći odgovore. Dokle god ih ne pronađemo, zaista možemo sebe smatrati filozofima, jer, koji je, ikada filozof, dao odgovor na pitanje života i smrti? Ni jedan. Svi su živeli pitajući se i umrli su pitajući se. No, ti budi hrabra, pa se usudi otići za sobom.

Budi hrabra tako što ćeš verovati u sebe i život, da možeš bolje od onog što ti drugi nalažu da trebaš živeti. Budi hrabra da ne potiskuješ osnovna pitanja koja se duboko u sebi pitaš. Budi hrabra da ne budeš samo marioneta koja pomno prati sve druge i radi isto kao i svi. Budi hrabra, jer jedino hrabri mogu pronaći istinu i živeti ovaj život puni sreće, ljubavi i radosti. Budi hrabra, da se jednog dana ne plašiš smrti, jer ćeš znati šta te čeka nakon nje.

Ko sam ja? –Pisac, slikar, motivacioni govornik, psiholog. Ne, to nisam ja. To su samo ništarije, bezvredna zanimanja i identifikacije sa matriksom u kom se nalazim.

Ko sam uistinu ja? –Duhovno biće.

A čime se ti, duhovno biće baviš? –Bavim se služenju Bogu, i misija je jedino to – da ga pronađem.

Scroll to Top