SVET OKO NAS? (jedan ekološki tekst)

Trenutno letim za Nemačku, razmišljam kako volim svoj život, volim što pišem. Dnevno mi kroz um prođe hrpa tema za pisanje, baš kao i sada. Kada ne stignem da stavim sve na papir, opet budem srećna, jer su teme o kojima mislim pozitivne. Ne gledam vesti, ne čitam novine, ne pratim ljude koji postavljaju negativan kontent, sve je to vežba života bez opterećenja. Pored toga, trudim se da mi misli budu maksimalno pozitivne i eto kako mi sve ide od ruke, probajte i vi. Ipak se mislima stvara život, a to već i ptice znaju.

Ono o čemu sada razmišljam je čovek u prirodi. Svi smo mi učili kako je čovek na vrhu lanca ishrane, ali nije li to primitivno, egoistično? Čovek je odavno evoluirao od čoveka koji preživljava, stoga nema potrebe da bude na vrhu lanca ishrane, sa svim bićima koja još uvek žive na nivou svesti preživljavanja.

Danas je lep dan, prelepo se vidi zemlja iznad koje letim, sa nešto malo oblaka. I znate, sa ove visine mi je prilično jezivo da vidim koliko smo mali naspram prirode. Jezero je veće od svih ovih sitnih gradova, šume su veće, njive, polja, a gradovi su mala nastanjena mesta na ogromnoj Majci Zemlji. Ta Majka Zemlja nas je prihvatila oberučke, ne tražeći nam ništa zauzvrat i pružajući  nam potpunu slobodu u svemu, bez poreza, računa.

Kako je moguće da čovek toliko mrzi sebe da uskrati sebi slobodu? Taj koji je smišljao sistem, uskočio je sebi u kožu, a onda i svima nama. Kako je moguće da tako mali u odnosu na Zemlju dajemo sebi za pravo da je uništavamo, koristimo do zadnjih izvora? Doslovno uništavamo planetu smećem, posebno plastikom, kojekakvim hemikalijama, zagađujemo sve što uspemo zagaditi i tako mali smo već zasrali skoro celu planetu. Ko smo mi, do mala stvorenja, očigledno nesvesnija čak i od neandertalaca?

Uništavamo je u svakom delu života, od kuće ili zgrada u kojima živimo, uništena su polja, šume, livade, njive zarad betona, kola koja vozimo pokrećemo resursom Majke Zemlje, većina namirnica što kupujemo upakovana je u plastiku. Ako uništavamo Zemlju, moramo biti svesni da uništavamo i sebe, zašto?

Jedno je jasno, ljudi su toliko fokusirani na pitanja kako platiti i ovaj mesec račune, da bi se pitali o ozbiljnijim temama, koje nisu preživljavanje. Tužno i sebično, jer ajde što ne misle na sebe, nego ne misle ni na svoje potomke, koje sa srećom prave i kojima se raduju.

Svet oko nas, kakvim su nas učili u školi nije nikakav srećan predmet, već je naš egoistični um. Ne postoji nikakav svet oko nas, već postojimo mi u ovom svetu, na ovoj planeti , stoga bi bio red da se ponašamo u skladu sa onim što imamo. Ipak je Majka Zemlja ovde oduvek, a mi dođemo i odemo za nešto manje od jednog veka. Sa ove visine izgledamo toliko mizerno, bedno i ružno tako izbetonirano u odnosu na ogromnu količinu prirode koja nas okružuje. Pitam se kada smo pre uspeli toliko da uništimo prirodu i hoćemo li konačno pronaći rešenje?

Ja sam pronašla rešenje, a to je da svako treba početi od sebe. Maksimalno izbacujem plastiku iz upotrebe, ne jedem životinje, barem ih zbog mene neće ubijati, poštujem prirodu, vodim računa da ne trujem prirodu smećem, molim se za njeno ozdravljenje i ne uništavam biljke. Koristim ekološke stvari, poput onih koje se mogu reciklirati.

Kada bi svako počeo od sebe, prvo bi bio samo on, pa ljudi oko njega, pa hiljade ljudi, pa stotine hiljada ljudi, pa milioni ljudi, pa čitav svet.

Kada biste samo malo uživali u životu i kada ne biste bili toliko sebični da samo na sebe i svoje preživljavanje mislite, počeli biste od sebe i svet bi se počeo menjati. I svaka čast svima vama koji već jeste, vi ste svesna promena za planetu kakva je oduvek bila, zelena i srećna.

Budimo zahvalni Majci Prirodi što nas nakon svega što smo joj uradili voli i pokušajmo osvestiti sebe.

Kada budeš voleo svet u kom se nalaziš, a ne svet oko sebe, voleće i on tebe.

A do tada, opstajaćete u ratu.

Scroll to Top