DECA CVEĆA

Svi smo mi rođeni kao deca cveća, samo su neki odustali od tog puta izgubivši se u životu. Slušajući sve druge do sebe, gubimo smisao života i postajemo roboti koje je napravila ili porodica ili okolina u kojoj živimo. Primetila sam da većina ostvarenih, neostvarenih ljudi nije istinski srećna i nije pronašla pravi posao kojim će se baviti.

Od malih nogu nas primoravaju da se odlučimo čime ćemo se baviti, počevši od upisa srednje škole, fakulteta pa krajnje posla. Kada smo toliko mladi, neiskusni, mnogi ljudi oko nas daju sebi za pravo da nas savetuju ili nas čak nagovaraju na nešto, primoravaju da se bavimo nečim što oni smatraju dobrim po nas. Tu moramo razgraničiti da upravo ti ljudi često ne daju savet iz najbolje namere već iz svog ličnog iskustva, a iskustvo je svakom od nas drugačije. Takođe se sve to dešava u velikoj žurbi, dok je za pravi pronalak svog puta, posla kojim se želimo baviti, prekopotreban mir.

Pre donošenja toliko velikih odluka moramo biti svesni sebe, a zato što mnogi nisu bili i nisu još uvek, promaše pravi put i završe slušajući druge, baveći se nečim što neće voleti više od same zarade. Ako radimo nešto isključivo radi novca, ne možemo očekivati duboko, pravo ispunjenje, već život u materijalnom svetu gde nikad ničeg nije dosta, gde nas skupa torba, kola ili kuća nikad neće ispuniti, već će nam minuti želju, pa nam dati neke nove ciljeve, bolju torbu, bolja kola ili bolju kuću.

Koliko god nas roditelji, porodica, okolina voleli, jednostavno ne mogu znati šta je dobro i ispravno po nas. Dobro po nas ilii naš pravi put znamo samo mi, a to je sve ono što volimo da radimo. Ako je to slikanje, uspećemo jer ćemo slikati iz ljubavi, a kada slikamo iz ljubavi, pitanja u glavi poput konkurencije, od umetnosti se ne živi, male zarade – nestaju, ostaje samo čista sreća i zadovoljstvo, koje novac prirodno prati. Ako je to bilo koji drugi posao – pisanje, rad u banci, arhitektura, nije važno, uspeh je zagarantovan.

Deca često upisuju škole ili fakultete koje uglavnom druga deca upišu, a to se desi zato što sami ne znaju šta žele, pa idu tamo gde svi idu i nadaju se da će se vremenom pronaći. Od pukog nadanja nema ničeg, ako nemamo nameru da se hoćemo pronaći, verovatno se nećemo pronaći dok nam se ne desi neka strašna situacija u životu, gde bismo se eventualno probudili. Ili deca znaju šta žele, ali ih roditelji, okolina ne podržavaju u tome i smatraju da će u nekom drugom poslu zarađivati više novca.

Deca cveća su ona koja mahom znaju šta žele, a ako ne znaju, fokus pronalaska svog puta nije na zaradi od određenog posla, već na ljubavi ka tom putu, poslu. Pronaći će ono što vole, ono što ih ispunjava, ono gde mogu pomoći i sebi i svima drugima, a kada to pronađu, novac će prirodno pratiti taj put.

Šta znači da novac prati ljubav? Obzirom da smo mi ljudi duhovna bića u materijalnom svetu, kada prevaziđemo materijalno i odlučimo ići putem gde ono čime se želimo baviti volimo, a ne gledamo zaradu, onaj od gore, viša sila, Bog, Univerzum, prirodno tu hrabrost nagrađuju novcem, jer nam novac treba baš jer smo u materijalnom svetu. Dakle, da bismo preživeli, treba nam novac, a da bismo bili srećni, moramo se usuditi baviti onim što volimo pored svih strahova od neuspeha.

Kao mlada sam se upoznala sa teškim životom o kojem su mi svi oko mene pričali. Upoznala sam preživljavanje, moć, novac, pohlepu, loše ljude, laži, prevare, korist, borbu za svaki dinar, muku, patnju, tugu i shvatila sam da je moj život, kao i svačiji, isuviše kratak da bih ga tako živela. Ljudi oko mene, pa i moja porodica, imali su novac, ali ništa više od toga. Nisu imali sebe, bili su pohlepni moći, činili su loše drugima kako bi njima bilo bolje, a takav pristup životu nikada neće doneti trajnu sreću, već sreću uživanja u materijalnom svetu, koja je možda danas sreća, a već sutra tuga.

Tada sam shvatila da nemam ništa da izgubim ako pokušam živeti drugačije. Nisam u braku, nemam decu, stoga me ništa ne koči. A čak i da jesam, a da sam nesrećna, opet bih probala drugačije živeti. Samo zato što ste doneli neke pogrešne odluke u životu, ne znači da zbog njih morate ispaštati sve naredne godine, a zaista ih ima malo. Otišla sam od svih, otpisala sam skoro sve ljude iz svog života sem sestre, majke i šake prijatelja i tragala sam za mirom.

Tek nakon upoznavanja sebe, prihvatanja sebe, pronašla sam svoj put. Kada pređemo svoje strahove, strah od neuspeha, od malo novca ili preživljavanja, kada smo spremni staviti sve što imamo na kocku, tek kada izađemo iz zone komfora, možemo se usuditi tražiti bolje, a onda i pronaći ono najbolje po nas.

Moja majka se usudila izaći iz bogate kuće, sa sestrom i sa mnom, bez posla, bez ičeg i tragala je za mirom. Jeste, život nakon braka joj je bio težak godinama, ali i mirniji nego kada je bila u braku. Danas, stvorila je sebi život kakav je htela i živi u svom miru koji je toliko tražila. Eto, ni ona nije znala koji je njen životni put, a imala je nas dve i muža, kao što ni gomila drugih, već zaposlenihi i navodno ostvarenih ljudi ne zna.

Gomila dece ne zna čime se želi baviti, ali to je normalno. Ne možemo žuriti sa traganjem za svojim putem, ne možemo slušati druge i ne možemo ostajati u zoni komfora, jer je sam život večita promena. Ono što možemo jeste da napokon odemo odande gde nismo srećni, kada odemo možemo biti spremni na pakao, ništavilo i možemo biti uvereni da se iz ništavila rađamo kao novi, srećni ljudi. Možemo odlučiti poštovati svoj život i prestati trpeti bilo šta, bilo koga ko nas uništava, sputava, jer niko nije vredan naše tuge.

Pronalazak izgovora za ostanak tamo gde smo nesrećni je uvek moguć i često pobedi i zato nemamo pravo govoriti kako je život težak i kako je život muka, nemamo pravo učiti decu tim uverenjima samo jer mi nismo bili dovoljno hrabri da probamo živeti drugačije. Naravno da možemo dozvoliti strahu da upravlja našim životom, ali možemo mu reći i da ode i možemo se odlučiti da pokušamo drugačije, pa onda uživati u sreći života koji je naša lična kreacija.

Stoga deco, dajte sebi vremena da se pronađete i pratite svoje snove čak i ako svi oko vas misle da je to suludo.

A vi, odrasli ljudi, otiđite u bolje sutra, pomozite sebi i ljudima koje volite, usudite se pokušati drugačije, pa posle učite svoju decu kako je ipak život lep, ali samo ako smo hrabri. Tada, kada odete, shvatićete da su vaša deca svesnija od vas i da su imala pravo svih ovih godina kada su sami gurali svoj put i svoje ideje uvereni da će uspeti. Tada ćete im tražiti oprost i tada ćete im napokon biti podrška kakva ste oduvek trebali biti.

Tada ćete se vratiti sebi i opet postati deca cveća.

Scroll to Top